TOMA I ANTE, DVA BRATA

Ovo će bit najkraća pripovist : siromašna, škrta, mutava, jer je meju braćon umrila rič…
Pa zašto onda, pišen o njiman?

Zato, kako bi i mi, koji dolazimo na red, poza njih i oni mlaji, koji će doć poza nama, smekšali srca i sa više duše gledali na muku drugih i razumili  ljudsku potribu, za kokolavanjem.
 

I oni drugi su dali na svit dicu i ona ih ne će zaudobit, ka šta ni nas naši ne će, ufamo se!
Pišen o njiman, da kažen kako ne vaja, ne vidit tuju nevoju, jer kad ostarimo, to više ne ćemo moć u sebi prominit i bit ćemo nemilosrdni. Mlajima oko nas, to ne će bit drago gledat i dolazit će u Dom posramjeni, ka roditelji zločestoj dici u skulu. 

Kad u Domu vidite dva brata zajedno u sobi, omar pomislite, kako je dobro, što će ovu zadnju skalinu o' života, imat sriće proživit zajedno.

Ma kod Tome i Ante bilo je malo drugovačije.
Oni su se u mladosti žestoko pokarali radi zemje, ondac je Toma otputova u Amerike, a Ante je osta u Splitu. Svaki na svojoj strani svita, stvorija je svoje gnjizdo i tako su život i vrime proticali, brez riči, paketa pomoći, letere, brez dolari.

I ostarili su i razbolili se jednako i oni u Amerike i ovi u Splitu, i tribalo je napravit nešto, dica od jednega i drugega su se rastrčala, tražila pomoć po gradu i ispalo je, da je najprije u Dom uliza Ante. On je uz nevoje s kostima, ima velike probleme sa plućiman, puno je kašja, bulsa, teško disa. Njegov kompanjo u kamari, izaša bi vanka, čim bi svanulo i ne bi se vraća do pozan obida, pa je Ante drža otvoren «njegov dil o'ponistre» i komoda se. Radi tega,

 ni on, ni moga bit s Antom u kamari. Razumija je to i Ante, ali ni jema force bit drugovačiji. Skupija se cili u se i ni obadava nikoga.
Malo poslin,doša je red na Tomu amerikanca. On je tija prije malo u svoju kuću, koju nije vidija pustih godina. I kad se svega sitija i dobro isplaka, dozna je, da brat Ante živi u Domu i da je bolestan. Smililo se Tomi na brata. Nije prošlo puno vrimena, kad je ariva i Toma u Dom, i baš u kamaru kod brata Ante.
Ante zgrbljen, zadihan, otpucane piđame, a Toma nesigurnog koraka, ali drit, ukočen u amerikanskon veštitu, sa šudarićem u žepiću o' jakete, dođe do Ante i zagrli ga: «Ma Ante moj, brate, oprosti, ne ćemo se više karat, je' smo bili ludi i mladi, šta ćeš, pusti sad to, vidiš da je sve crna zemja, vidiš li, di smo na kraju prispili, di smo se našli.» Ante ništa nije reka, zapuva se, parilo je, ka da je osta bez arje, samo mu se oko zacaklilo.

«Ma kako to izgledaš, šta se pinku ne ušestiš, nastavija je Toma», onda se ošerva i pogleda na nas koji smo sve ovo ćirili malo iz dajega. «Ajte vi, dajte ruku, pomozite, donesite valižu i štivajte stvari u moj armerun,… asti sto miši…a di je još koji, di će sve ovo stat?»

« Dosta van je to, druge stvari će bit kući i kad zatriba donit će dica, ne more tu stat cila Amerika.»

«A - e, dobro onda, neka bude kako vi oćete!»

Pasa je samo koji dan, kad je započeja veliki okršaj, koji je prirasta kamaru, izaša na hodnike, napravija čakule i podilija suside.
Dva su brata postala ka dva krampusa. Ante, radi arje oće otvorenu ponistru i to onu koja ka pripada Tomi, di Toma sidi, a Toma ne da. » Gospe ti, ol' si poludija, ja jesan doša u Dom al' ne ću umrit, otvori svoju ponistru pa nek'te vrag omar odnese.»
Još malo i počeli su radit sćapi, potizat katrige, arlekat, žestit se i pritit. Uskomešalo se susidstvo, umišale se i ženske, podilile se navijačice, a «nevera» je svaki dan bila žešća.
«Ma šjor Toma moj, imajte pinku duše za brata, vidite kako je bolestan, jedva diše, ol' ne vidite, ne more ni govorit!»

 «I boje da ne more, to ni čovik, to je beštija, kašje ka zvir, pjuca, ne ću ja to gledat i ne ću više stat ovod, eto tako, da znate.»
I dođu Tomina dica i dogovorimo se da ga malo odvedu kući, da se primiri.
Dolazila su i dica od Ante, ali on nikako ne more razumit da smi otvorit, samo svoj dil o' ponistre.

«Znan ja koja je moja ponistra nisan išempjan, ali ja oću da je moja zatvorena, a njegova otvorena.»

«Ma ne moš' pape tako činit, nemoj nas žalostit, šta ćemo s tobon, nimamo di, vidiš, kako si bolestan. Ne čini mu dišpete.» I trajala bi ta uvjeravanja na ure, skoro svaki dan, ali ništa se ni prominilo.

Nakon nekoliko dana vratija se Toma, ali višje ni razgovara s braton. Njanci abada! Ujutro bi omar izaša iz kamare, sidija bi cilo vrime u boravku, čeka dicu, pročakula s njiman i prošeta po parku, a popodne bi se vratija u kamaru. Opet brez riči.

A dok bi se Ante gušija u kašlju, Toma bi leža i gleda drito isprid sebe, ne bi se ni ošerva na brata, samo bi zna vikat: tovare, ne znaš ni kašjat…krepaj više za Gospu blaženu, ol' ću ja pošempjat i skočit kroz ponistru…

Ante je pomalo kopnija, lice mu požmarilo, od naprezanja i gušenja, sve teže je vata arju i jedan dan ga je Hitna pomoć odvela na Plućno, di je i umra.

A kad su Tomu avižali da nima višje brata udrija je u plač…»nisan ja kriv, bija je bolestan, puno bolestan, koliko se mučija bidan….mora je umrit!»

Nije minula ni godina, kad su počele Tomine muke i svrnile ga u posteju, ali na sriću, njega je spasilo srce koje je brzo popustilo i fermalo se zauvik.

Partija je Ante, a bome i Toma za njin.
Bez spokoja!
Dva puta su se pokarali, a samo jedan put pomirili.

A kad čovik nije u miru s drugiman, pogotovo sa braton svojin, ondac je ti odlazak na zadnji vijađ drugovačiji i težji.

Na kraju, tilo mora bit pokriveno lancunon sašivenin rokelon od spokoja srca i duše, miron, ostavjenim sviman, koji su ostali, da ga dilidu i nasliduju.

19.05.2004.

15.listopada 2005.